Robert Edison Fulton junior

51qxhrfv9vl._ss500_Robert Edison Fulton junior (1909-2004), pamtimo ga kao arhitektu, istraživača, pronalazača, književnika, umetnika i kao motoristu i to ne bilo kakvog motoristu već kao jednog od pionira putovanja oko sveta motociklom!

Da bi smo u potpunosti sklopili sliku o ovom velikom čoveku moramo krenuti redom, moramo krenuti od početka, od prapočetka, od njegovih korena tj. predaka!

Prvi Fulton koji je ostavio trag u istoriji je bio njegov deda po ocu, Robert Fulton (1765-1815), rođen i odrastao u Pensilvaniji da bi sa 20 godina otišao u Englesku da studira slikarstvo gde sticajem okolnosti upoznaje Džejmsa Remzija, jednog od pionira parnih brodova, koji je i odgovoran za preobražaj Fultona od slikara do pronalazača. 1797 se seli u Francusku i tamo nastavlja radove na dizajnu parobroda. Već 1803 Napoleonu predstavlja svoj parobrod da bi zatim radio na dizajnu parne podmornice i eksperimentima sa torpedima i torpednim čamcima. Bio je prvi koji je komercijalizovao upotrebu parobroda u civilnom transportu. Po njemu su mnoge ulice, trgovi, škole pa i gradovi širom Amerike dobile ime.

Deda po majci je takođe bio uspešan čovek Ezra Johnson Travis. Bio je izuzetanj jahač i sa 15 godina je učestvovao u građanskom ratu kao kurir, prenoseći poruke kroz ratnu zonu jašući konja naopako (viseći ispod stomaka konja). Posle rata otišao je dalje u istraživanje zapadne obale Amerike da bi potom osnovao kočijašku kompaniju, prevozeći putnike i poštu.

Njegov stariji sin (Edisonov ujak), Elgin Travis je nastavio očev posao zamenivši kočije izduženim automobilima koje su vremenom zamenili autobusi. Reč je danas najvećem autobuskom prevozniku u Americi i svetu – Greyhound Bus Line.

1Njegov otac, Robert Edison senior je takođe bio avanturističkog duha, početkom veka je često putovao u Evropu gde je kupovao mercedesove automobile i uvozio ih u SAD gde ih je prodavao i vozio na trkama. Tako je i upoznao svoju buduću suprugu, juniorovu majku.

Junior je uglavnom odrastao u Riverdejlu u New Yorku, kažem uglavnom jer je živeo u hiperaktivnoj porodici. Često su putovali svim mogućim prevoznim sredstvima tog doba. U vreme kada je bicikla bila luksuz, junior je kao šestogodišnjak imao svoju a odrastao je u dvorištu punom automobila, konja i svime što bi i današnje dete moglo samo da poželi. Sa 12 godina (1921) je prvi put putovao avionom od Majamija do Kube a već godinu dana kasnije sa ocem, koji je tada bio predsednik Mack kamionske kompanije i ostatkom porodice putuje u Evropu. Sestra se školuje u Parizu a junior i brat u Švajcarskoj. Uskršnje praznike provode putujući u Italiju i Španiju, letnji raspust na proputovanju celom evropom, od Nordkapa do Rivijere, božić provode u Egiptu obilazeći Tutankamonovu gorbnicu, manje od godinu dana od njenog otkrića.

Nakon tri godine provedene u Evropi, vraćaju se u Ameriku gde 1931 diplomira na Harvardu, odseku za arhitekturu. Nastavlja školovanje u Austriji na bečkom univerzitetu. Po završetku stručnih studija na nagovor njegovog oca odlučuje se na put ka istoku da upozna arhitetkure raznih kultura i država.

Upravo tu počinje deo priče koji je za nas (motoriste) posebno interesantan:

Iako nikada nije vozio motocikl, odlučuje se da na taj put krene baš tim motorom, računajući ga za najbolje prevozno sredstvo kada nestane puteva na dalekom i nerazvijenom istoku. Na put kreće 1932 na Douglas T6 motociklu iz 1930 godine uz izvesne prepravke na istom. Povećana je zapremina rezervoara tako da je sa punim rezervoarima mogao da pređe 560 kilometara. Na točkove su montirane automobilske gume, računajući da će lakše naći rezervne za automobil nego originalne. Takođe je ugrađena i tajna pregrada gde je krio revolver kalibra 0.32mm, za svaki slučaj. Sa sobom je nosio i 35-milimetarsku Bell&Hoell filmsku kameru i preko 10 kilometara filmske trake za istu, što je takođe bilo teško naći u to vreme i celo putovanje zabeležio i na filmskoj traci.

10Na put je krenuo iz Londona sa zakačenom bočnom prikolicom u kojoj je nosio knjige, vreću za spavanje, tiganj, tanjir, rezervne cipele i svečano odelo a koju je ostavio iza sebe u Francuskoj posle pada sa sve stvarima koje su bile u njoj, nastavivši putovanje bez istih. Plan je bio da se stigne koliko je god moguće daleko na istok. Kako sam kaže, putovanje kroz Evropu mu nije bilo previše uzbudljivo jer je istu proputovao u više navrata. Iz Francuske ide preko Nemačke, Austrije i preko tadašnje (ne znam koje) Jugoslavije te Bugarske i Grčke.

Na proputovanju kroz Makedoniju, daleko od naselja video je bljesak svetlosti u daljini. Kada je prišao video je siluetu čoveka koja nosi ogroman ranac na kome je na nemačkom pisalo: „Pažnja! Pažnja! Hodam unazad“ i mali retrovizor ispred sebe. Kako je iz razgovora saznao, čovek je hodao unazad oko celog sveta i na poslednjoj etapi nazad do Nemačke.

Na svakoj granici mu je trebalo nekoliko sati da ubedi graničnu policiju da mu dopusti prelaz. Na nekim prelazima su mu čak dopuštali da uđe u zemlju ali ne motorom. Međutim, svaki put je dijalogom uspeo da ostvari svoje namere i nastavi putovanje.

Iako je tečno govorio francuski i nemački, pored maternjeg engleskog, ubrzo mu to nije puno značilo. Mnogo više mu je pomogao dopadljiv izgled, tada je imao samo 21 godinu, a kako je i sam bio uvek prijateljski raspoložen lako se dopao ljudima na prvi pogled.

11Prva veća prepreka u putu mu je bila Sirijska pustinja, oko 800 kilometara ničega. Vlasti su ga ubeđivale da je nemoguće preći pustinju na motociklu ali on nije odustao. Poneo je dodatne kanistere sa gorivom i vodom i krenuo put Bagdada. Iako je putovao potpuno sam, bezbedno je stigao u Bagdad, maltene bez ikakvih problema.

U Bagdadu je dobio telegram od roditelja u kome mu naređuju da baci motor u Eufrat i da se vrati prvim parobrodom u SAD. Posle nekoliko korenspodnecija telegramima je ubedio roditelje da, kako sam kaže, u njemu teče krv njegovog dede istraživača i kako je uspeo da stigne iz Londona do Bagdada bez problema, te je nastavio put na motoru.

Pored ljudi i arihitektire, snimao je i sebe na motociklu (slike koje vidite su frejmovi iz video snimaka) tako što je startovao motor, zatim otrčao do kamere postavljene na tronožac, aktivirao mehanizam koji startuje snimanje na kameri 10 sekundi posle aktiviranja, zatim trčao to motora kako bi isti dovezao u kadar. Često mu se dešavalo da štenderi motora propadnu u zemlju od vibracija te i da sam motor padne i ugasi se i dok ga podigne i ponovo startuje kamera ostane bez trake…

12Film u kameri je menjao u posebnoj torbi koja je igrala ulogu mračne komore kako ne bi osvetleo film. Često je imao problema pri menjanju trake jer ako bi ga neko video, odmah bi želeo da zna šta radi sa rukama unutar torbe. Kako nije govorio blisko i dalekoistočne jezike, bilo mu je jako teško da se jezikom znakova sa zauzetim rukama sporazume sa ljudima. Čak je bio i hapšen zbog sumnjivog ponašanja.

Dalje je putovao preko Avganistana, Indije, Vijetnama, Kine, Malezije i Japana odakle je brodom došao do San Francika i nastavio put do Njujorka na svom Douglasu.

Kada je upitan koje iskustvo bi izdvojio kao najupečatljivije na putovanju, bez razmišljanja je ispričao priču o dolasku u gradić u Turskoj. Gde god bi se pojavio na motoru uvek je privlačio veliku gužvi jer su motori bili prava retkost u to doba i u tom delu sveta. Mnogi nikada nisu ni videli takvu skalameriju. Mala američka zastava na vetrobranu je objašnjavala odakle ide a na mapi koju je usput nabavio je pokazivao kuda ide. Konkretno u tom mestu (čije ime stvarno ne mogu ni da izgovorim a kamoli napišem) je pokazao da ide u susedno mesto, oko 70 kilometara udaljeno. Na pomen tog mesta svi su poskakali gestikulacijom mu pokazujući da ne ide tamo, objašnjavajući mu gestikulacijom da su tamo lopovi, ubice, pljačkaši. Kako je čuo takve priče puno puta, upitao ih je da li su ikada bili tamo, pokazujući im u tom pravcu sa gestikulacijom pešačenja. Odgovarali su mu da nisu ali da znaju da je tako da su čuli!

duggie0005_420w_pi32Ipak je nastavio u tom pravcu i već u sumrak bio nadomak sela, prelazeći preko kamenog mosta nad rekom u daljini videći obrise i naselja i odsjaje vatre kada je odjednom nestao most ispred njega. Most nije bio završen i sleteo je na zemlju. Kada se probudio, oko njega se okupilo pedesetak meštana, koji su mu previjali rane. Dok je bio u nesvesti, preneli su i njega i motor u selo. Kada se oporavio, sledio je isti razgovor, ko je, odakle ide. Kada im je rekao da je bio u susednom mestu svi su poskakali kao i prethodna skupina, gestikulirajući da su ubice, pljačkaši itd… potpuno istim gestovima. Naravno ni ovi nikada nisu bili u susednom mestu ali su znali!

Na putu je proveo 18 meseci, prešavši oko 40 hiljada kilometara i 22 države. 1937 je napisao knjigu o ovom putovanju pod nazivom: „Jedan čovek karavan“. Kao što sam već pomenuo, putovanje je počeo kako bi upoznao arhitekturu sveta ali je usput pažnju sa arhitekture usmerio ka ljudima, tako da je na kraju kamerom zabeležio mnogo više lica ljudi, njihove običaje, kulturu nego arhitekturu. Revolver koji je poneo je koristio samo kod popravki i to umesto čekića koji nije poneo. Tokom celog puta je samo jednom ostao bez goriva, šest puta bušio gumu, preležao žuticu u Bagdadu i imao jedan ozbiljan pad u Turskoj, kad je pao sa nedovršenog mosta sa nekih 4 metara visine.

Nakon putovanja koje ga je promenilo, okreće leđa arhitetkturi i posle prikazivanja snimljenog materijala radi kao promoter za Pan Amerikan avio kompaniju. Radeći za PanAm okreće se letenju, završava obuku i pravi uspešnu izložbu fotografija prirode iz vazduha.

Tokom WWII radi kao instruktor vazdušne borbe u bazi, tu i konstruiše simulator borbe u vazduhu, preteču današnjih simulatora letenja. Nakon rata konstruiše „aerofibiju“, avion kome se brzo i lako mogu otkačiti krila da bi se vozio kao automobil. Interesantno je pomenuti i anegdotu iz tog vremena kada je u vojnu bazu sleteo iz vazduha i probao da izveze aeorfibiju kroz glavnu kapiju. Čuvar mu je tražio karticu koju svi posetioci dobijaju pri ulasku u bazu n kapiji a nije uspeo da ga ubedi da nije ušao kroz kapiju beć da je doleteo. Napravio je 8 primeraka aerofibije koji nikada nisu doživeli komercijnu upotrebu.

2UC-REF-on-bikeTokom vremena je imao još patenata, od koji vredi pomenuti „Sky Hook“ sistem spašavanja ljudi iz vazduha u preletu, bez sletanja. Sličan sistem je primenio za izum „Seasled“, sistem spašavanja ili brzog izvlačenja ronilaca iz vode i brojnih drugih izuma koji nisu imali vojnu upotrebu. U kasnijim godinama se posvećuje umetnosti, fotografiji, vajarstvu, poeziji… i unucima!

Na kraju, postoji li bolji način da se završi priča o ovakvom čoveku od citiranja istog?

„Veličina čoveka je u onome šta radi kada ništa ne radi“

Robert Edison Fulton Jr (1909-2004)

    

Zaključeno je komentarisanje.