Porodična tradicija

Da li su motori u genima? Da li je benzin u krvi? Da li je neko jednostavno rođen da bude motorista? Mnogi od nas osećaju da je tako, ali retki su oni koji umeju da to objasne tako kao Najzli…

Nedavno sam se vratio u kraj gde sam odrastao. Vratio sam se u dedinu kuću i ponovo počeo da se upoznajem sa komšijama koji su ostali poznati, ali je vreme neumitno ostavilo ožiljke na njihovim licima. Postao sam najnoviji stari stanovnik u naselju. Pre neki dan, komšija me pozove kod njega, onako, kako se inače komšije zovu, apsolutno bez razloga i baš zbog toga. Pričamo mi tako o vremenima koja su se promenila, a tu je bila i njegova majka, koja je bila učiteljica i poznaje celo naselje jer je svima predavala. Dotaknemo temu motora jer me je video da parkiram Glistin motor u garažu. Pričam mu o tome kako Nataša stvarno voli motore i vožnju, a on mi kaže kako je dok je bio mlad, stalno zavideo mom ćaletu jer je ovaj vozio motor.. Meni onako, milina, ugreje se benzin u venama valjda, ne znam..

Pričamo tako o ćaletovim motorima, o vremenu kada sam ja rođen i uključuje se učiteljica Jelena sa pričom kako je moj deda Čama, tako su ga zvali, u najboljim godinama vozio neki crveni motor (Jawa 350) i kako su sve žene bile ljubomorne na moju babu. Tu već pričamo o nekim kasnim šezdesetim godinama. Deda je umro, ima neke četiri godine, ne odem mu na groblje, ne stignem… ne stižem ništa, valjda mi je to opravdanje, no nikada ga ne zaboravljam. Nekako, on je od početka bio za motore i nije dozvoljavao da se o njima priča loše. Bio prek čovek, levoruk i gazda. Tek je moja keva napravila neku porodičnu pauzu u motorima jer se plašila da će neko da pogine. Tako smo Glista i ja nastavili porodičnu tradiciju vožnje motora, po tome nas znaju i komšije… Sa druge strane, verovatno baš toj porodičnoj tradiciji dugujem svoj stil vožnje jer mi motor nije nešto posebno, nešto čime bi se hvalio ili pomerao granice, on je jednostavno oduvek tu i neizostavni je deo porodice.

Sa Glistom sam nešto pričao o tome i kažem mu kako je to zaista lepo kada porasteš pored ljudi koji su padali sa motora i ljubili se na motoru, pa razumeju tvoju želju i neguju je u pravom smeru. Srećan sam što smo i nas dvojica nekako evolutivno napredovali u kategorijama i kubikažama, što nikada ne sedamo bez kacige, što se u ćaletovim očima pojavi onaj ponosni pogled kada god nas vidi na dva točka i što sam srećan da vožnju motora nisam samo naučio nego i nasledio. Svou decu, ako Bog da zdravlja, planiram od početka da učim na miris benzina, i ako već moraju da se prljaju, neka to bude od motornog ulja. Tako sam i ja počeo. Tako je moj deda završio. Čamo, hvala ti, ti si počeo, ćale, to je to, smem da kažem da sam motorista, onakav kakvim si me oduvek učio da budem. Svi ostali, neka vam motori pre svega budu u srcima, neka njihovi taktovi pumpaju ljubav vašim telom, ne radimo li to baš zbog toga?

    

Zaključeno je komentarisanje.