Djavolak

Priča o ispunjenju oktanskih snova. Priča je napisana prije desetak godina i sada po prvi put ima svoje internetsko izdnje. Pročitajte šta znači ostvariti svoje snove prije vremena. Da li se i u vama krije djavo? Zapravo, ovo je jedna obična priča… Da, u priči ima brze voznje, kao i djevojaka koje su tek navrsile osamnest godina, vozi se i bez kacige… Pročitajte i biće vam jasno… ili možda neće.

DJAVOLAK

Italija. Zemlja strasti, lijepih žena, brzih i egzoticnih automobila. Lambordjini, Ferari, Bugati, De Tomaso i tako dalje. U Italiji živi i jedan osamnaestogodišnjak po imenu Lućiano. On nema tako lijepo mišljenje o Italiji, valjda zato što živi tamo. Nikad nije bio neki naročit učenik. Eto ima osamnaest godina, a ništa ne uči, radi kao pomoćnik u pošti. Ah da, i sanja o tome da vozi Ferari. Ništa neobično, ima na hiljade takvih kao što je Lućiano. Ali nebičan je splet događaja koji mu se desio jednog dana. Prijavljen je kvar na telefonskim instalacijama u jednoj kući na periferiji grada, i to pred kraj radnog vremena. Šef je održao Lućianu govor o tome kako je on već mnogo toga uradio u firmi, imaju oni poverenja u njega, da može taj posao samostalno da obavi. Okej, ide. Ide da obavi taj posao jer imaju poverenja u njega, a ostali će kućama. Da, on je najmlađi.
Sio je u svoju raspalu Fiat Pandu. Motor je malo kašljucnuo, i auto se zakotrljalo prema datoj adresi. To je bila jedna ogromna kuća sa još većim dvorištem. U dvorištu je parkiran Mercedes S 500 i BMW 528i. To je Lućiana iznerviralo. I to su mi neki Italijanski bogataši, a kupuju Njemački auto, pored Maseratija ili Lanće. Bjesan zbog posla, parkiranih automobila i ko zna čega sve, zazvonio je na vrata. I onda muk. Vrata mu je otvorila žena od nekih četrdesetak godina koja je izgledala, kratko rečeno, fenomenalno.
-Ja sam došao kod gospođe Frančesko.
-Ja sam, posluga ima slobodan dan.
-Dali su mi vašu adresu, valjda zbog nekih neispravnih telefona.
-Jeste. Konačno, čekam vas deset dana. Hajde za mnom.
Da li zbog para, ili prirode, ili, nije važno, godine se na njoj ne primećuju. Išao je iza nje i gledao je. Gledao je i divio joj se. Ženio bi je. Ušli su u garažu. Garaža? Ne, to je bila ogromna prostorija sa nekih dvjesto kvadratnih metara.
-Ovdje moj muž provodi dosta vremena, a telefon u ovoj prostoriji ne radi.
Ništa, ništa nije progovorio, samo je gledao. Žena pogleda u mladića.
-Šta je bilo, šta ti je?
-Ovaj auto.
-Šta sa njim?
-To je Ferari F355 berlineta, samo dva sjedišta – dovoljno za uživanje. Motor odmah iza leđa, postavljen u sredini, zapremine od 3.496 kubika i ostvaruje 375 konja pri 8.250 obrtaja u minuti. Do stotke ovom autiću je potrebno oko 4,7 sekunde, a može da ide preko trista kilometara na sat.
-Otkud toliko toga znaš?
-Taj auto, to je moj san, moja želja, moja strast.
-Auto je moj, i ne znam toliko podataka o njemu koliko ti znaš.
-Greota.
-Možda. Telefon je tamo, TK ormar ovdje. Čujem telefon u kući, ostavljam te da radiš.
Ode. Ode, a on je gledao za njom. Kakva gracioznost u hodu. Ipak je to daleko za njega. Ali ostaje mu nešto, a to je prezir. Zašto ih ne bi prezirao, zašto? Zato što oni imaju a on nema. A zašto da traži izgovor? Jednostavno, zato. Otvorio je TK ormar. E, glupih li bogataša, jednostavno žica od telefonskog kabla nije bila dobro stegnuta i kabal se otkačio. To je prekinulo telefonsku liniju. Dva pokreta i gotovo. Sada da proba da li telefon radi.
On je možda i pristojan mladić, možda ne voli da prisluškuje tuđe telefonske razgovore. Ali radio je svoj posao. Digao je slušalicu i čuo ženki glas kako viče:
-… zadržavaš se još pet dana. Kako, pa nema te mjesec dana. Uželjela sam te se, a ti tako hladan prema meni. Kao da si daleko, mogao si doći bar za vikend.
-Evo, pet dana.
-Pet po pet, ne mogu više, je li čuješ, ne mogu više.
-Smiri se.
-Da se smirim!?! Kako, kad znaš dobro da mogu da se smirim samo uz tebe. Ne podnosim telefon, dolazi, molim te.
-Za pet dana, znaš poslovi su se ote…
Žena je spustila slušalicu. Lućiano je konstatovao da je sa telefonom sada sve u redu. Da napiše račun i da ode, eto. Opet se ona pojavila.
-Može li to da se popravi?
-Može.
-Ako napraviš to kako treba dobićeš bakšiš o kakvom nisi ni sanjao.
Pogledao ju je opet. Kakav izazovan stav. Šta mu to radi, pa on ima samo osamnaest godina. Sada mu se činila još ljepšom i izazovnijom.
-Napravljeno je, fukcioniše besprekorno.
-Sigurno?
-Sasvim.
-Dođi da uzmeš bakšiš.
Prišao je. Noge su mu klecale. Osjećao se tako nesigurnim. Šta, ali šta je ona bila za njega? Rukom se oslonila na jedan mali stočić. Izgledala je još izazovnije.
-U ovom stolu su ključevi i papiri od Ferarija, tvoji su.
-Ali…
-To mi je muž poklonio, imam svoje razloge zašto ga više ne želim.
-Ipak, da nije previše?
-Ako nećeš ti, ima ko hoće, ali vidim, ti znaš šta je ovo.
-U redu, otvorite mi vrata od garaže, odoh.
Uzeo je ključeve. Pogledao je još jedanput ženu. Sada definitivno više nije toliko interesantna. Pa tu je Ferari. Sio je. Upali mašinu. Adrenalin. Koliko ga samo ima? Vrata garaže su bila otvorena. Dao je gas. Adrenalin, opet. Ubacio je u prvu, pustio kvačilo, točkovi zacvileše, i auto krenu munjevito kao katapultiran. Nije napisao račun. Nema veze, platiće to iz svog đepa, on časti. Pa on je taj koji ima Ferari.
Izašao je na put. Noga oteža na gasu. Kazaljka obrtometra skoči na sedam hiljada obrtaja.
-Ne sanjam, definitivno ne sanjam. Da sanjam ova buka, prijatna buka motora bi me probudila.
Auto je već išao 140 kilometara na sat. Lijeva krivina. Sve bliže i bliže. Odjednom, jednim odlučnim pokretom prebaci u manju brzinu. Mašina iza leđa zagrme. Odlučan stisak na pedalu kočnice. Motanje volana lijevo. Naglo pritiskanje pedale gasa. Kazaljka obrtometra skoči na osam hiljada obrtaja. Rep automobila iskoči iz zadate putanje. Motanje volana desno. Auto prođe kroz krivinu uz samu ivicu bankine. Pravac. Auto je već išao 160 kilometara na sat. Da, to je ono što želi. Da poseduje ovako nešto. Nešto ovako ubojito. Hej, njemu se životni san ostvario sa osamnaest godina. Auto je već išao 180 kilometara na sat. Pa njemu ništa više nije potrebno. To je to. Auto je već išao 200 kilometara na sat. Kada samo pokaže kolegama šta on ima.

{mospagebreak}

Odjednom, noge su počele da mu nestaju. Lijepo i jasno je vidio pedale, sjedište. Počeo je da postaje proziran. Sada su počele da mu nestaju ruke. Šta se dođavola dešava? Auto je već išao 220 kilometara na sat. Sada mu je glava prešla na suvozačku poziciju. Počeo je da se pojavljuje i ostatak tijela. Ruke, noge, torzo. Auto je i dalje išlo, volan je nepogrešivo sledio krivine. Šta bi, transplatacija? Ovo je suviše uvrnuto! Čudan je to bio dan za Lućiana. Na pedali gasa pojavi se cipela, potom se pojaviše fine kožne pantalone. Sasvim logično !!! pojavi se potom košulja i kožni sako. Iz rukava kožnog sakoa pojaviše se potom kožne rukavice koje čvrsto držaše volan. Konačno iz okovratnika poče da se pojavljuje glava. Lijep mladić. Duge, guste, crne kose. Prodorne zelene oči bile su najupečatljivije na njemu. Pogleda Lućiana.
-Zdravo.
-Zdravo.
-Volim kožu, a i uz ovakav auto ide nešto elegatno.
-Da.
-Evo ga ide 240 kilometara na sat.
-Ko si, dođavola, ti?
-Ha ha ha ha ha ha, dođavola, ha ha ha, interesuje te ko sam ja?
-Da.
-Ja sam đavo.
Tišina. Čuo se samo reski zvuk motora. Auto je brzo savladavao put. Došli su do brdovitog terena. Put je bio pun oštrih krivina, tunela, mostova, prevoja… Čas bi sa lijeve strane puta bila provalija, a sa desne strane visoka stjena, čas obrnuto. Ponekad bi put ”rezao” po borovoj šumi, što je izgledalo kao prolazak kroz zeleni tunel. Automobil je sa lakoćom preticao ostale učesnike u saobraćaju. Vjerovatno je bio najbrži objekat na cesti. Konačno, dugu tišinu prekide Lućiano.
-Pa dobro. Idemo li mi negdje, ili onako, samo isprobavaš auto?
-Idemo.
-Đe?
-Idemo ka tvojoj želji, valjda ćemo sa ovakvim autom brzo stići.
-A đe je moja želja, šta je to?
-Ja ti kažem… i onda pokvarim svu draž igre.
-Igre?
-Da, ja ne bi ni dolazio da me ti nisi zvao.
-A zašto sam te zvao?
-Zato što ti misli nisu slobodne, zato što do kraja ne slijediš svoju strast, svoje emocije.
Lućiano uzdahnu i zavali se u sjedište. Potom smješak na licu. Pogleda prema đavolu. Đavo se usresredio na vožnju. Sada Lućiano napravi zlobni smiješak, potom skide lančić na kojem se nalazi srebrni krst. Uze krst i pruži ga prema đavolu. Đavo se okrete.
-Šta radiš?
-Zar ti… ovaj… znaš već?
-Šta treba da znam?
-Pa krst… đavo… tako to.
-A to, bapske priče.
Potom đavo lijevom rukom zgrabi krst, stavi ga oko vrata.
-Ne stoji mi fino?
-Ne
-Skinu ću ga.
-Ti ipak nisi đavo.
-Jesam.
-Pa kako onda?
-Zašto vi ljudi imate pogrešnu predstavu o đavolu?
-Pa, reci…
-Ovo mi je najteže od svega, objašnjavati.
-Reci…
-Đavo, kao prvo nije biće suprostavljeno bogu. Bog jeste jedan jedini…
-Pa, ko si?
-Đavo.
-Kako?
-Đavo, to je emocija, ljudska emocija. I samo od toga zavisi moja snaga. Pazi se kako usmeruješ svoje emocije, vezano za to: strahove, želje i tako dalje… Ovo mi je dosadno, objašnjavati.
-Znači, pozvala te je moja emocija?
-Da, ali ne emocija kao takva, već to što nisi spreman da je ispuniš do kraja.
-Kakvog kraja?
-To ti bolje znaš od mene, mada još uvjek nisi svesan toga.
-Koja moja emocija?
-Ovaj automobil, ti si sa osamnaest godina ostvario svoj životni san. To nekima ne uspjeva čitavog života, iako imaju ljepše i bolje snove. Normalno, tu je ogromna emocija, strast, i sve što ide uz to.
-Kako?
-Životno ispunjenje, shvataš?
-Ne.
-Shvatičeš.
-Zašto đavo?
-To je đavo. Izbaci svo zlo iz sebe. Pomoćiću ti. Dakle, šta želiš?
-Ne znam.
-Znaš, ali nećeš da priznaš.
-Zbrka mi je u glavi.
-Rasčisti je.
-Kakav dan.
-Moraćemo da svratimo na benzinsku pumpu, gorivo je pri kraju.